Кирил Пејчиновиќ (с. Теарце, Тетовско, 1771 - манастирот Лешок, Тетовско, 1845) – је васпитаник цркве, калуђер и један од основоположника нове македонске књижевности. Кирил се замонашо у Хиландарском манастиру. Затим се врнуо у Тетову и деловао у Кичевском манастиру. Био је игуман у Марковом манастиру поред Скопља (1801 - 1817). Обновио је Лешочки манастир и од 1818 до 1830 година., био је његов игуман и у њему остао до краја живота. Ту је отворио ћелијну школу и прави покушај отварање штампарије. Тако је манастир прерастао у просветни и културни центар западне Македоније. Пише на народни и говорни језик, а самим тим своја дела прави доступна македонском народу. Његове књиге представљају право огледало за цео економски и духовни живот македонског становништва у првим деценијама XIX века. Пејчиновић развија јаку просветну дејност. Сакупља старе књиге и рукописе, оснива школе, помаже штампарији Теодосија Синаитског, а самим тим помаже просветном уздизању македонског народа. Укупна његова активност представља покушај да свој народ извуче из писмене заосталости и да га уведе у свет културних народа. Његов епитаф који је уклесан на надгробну плочу његовог вечног дома у манастирском двору означава почетак нове македонске поезије у XIX веку.
Кирил Пејчиновић је рођен око 1771 године у тетовском селу Теарце. Своје образовање стиче у манастирским школама, Св. Пречиста Кичевска и у манастиру Хиландар на Св. Гори. Манастирске школе које је завршио Пејчиновић могли су му дати елементарна знања писмености и релативно добра знања теолошке литературе и црквене организације.
За своје скромно образовање које је добио у манастирским школама може се видети из писма које је Пејчиновић у 1833 године послао књазу Милошу. У њему се он, освртајући се на своје школовање написаће: „не учихом во никое школо, ни па растјехом во нјекија палати нашего јазика, ни во палати чуждија вјери, но от зачала и до нинје пребиваем во гурбетлук во место уничиженија, во запустении свјатих црквеј и монастиреј". Недовољно образован он није могао да прочита писмо кнеза Милоша писано „белградское рукописание“, па моли њега да убудуће његови писари пишу Кирилу са „главними словами писати“. Какво је било његово образовање може се видети из његова два стиха са надгробног натписа, који као бивши игуман „своеју рукоју“ је уклесао у 1835 години, где изјављује: „Пречиста и Хиландар пострижение, Лешок му е негоо воспитание “.
Највећи део свога образовања Кирил стиче у Светој Гори, у чувеном манастиру Хиландар. Према записима, Кирил заједно са својим оцем Пејчином и стрица Даламант, откако продају своју имовину у Теарце, прелазе у Хиладар. Тамо сво троје се замонашују. Отац му Пејчин, као монах назван Пимен, и стриц му Даламант, остају у Хиландару знатни део њиховог живота.
Откад на себе узима име великог словенског просветитеља Кирила Солуњанина, негде почетком XIX века враћа се са Свете Горе у свој родни крај. Деловао је у Лешочком и Кичевском манастиру. Као игуман Марковог манастира, Пејчиноовић се спомиње већ у 1801 години. По доласку у запуштени и опљачкани Марков манастир, Задужбина Марка из Прилепа, Кирил Пејчиновић ради на његовим обнављањем. После обнове манастирских конака и манастирске економија, Пејчиновић да би удовољио потребама од приручним богослужбеним књигама почео је обнављањем манастирске библиотеке. Скупљао је старе књиге и рукописе из запуштених околних манастира које је стално обилазио.
Недостатак приручних богослужбених књига за потребе парохијског свештенства, писани матерњим језиком, доступан народу, а којима ће истовремено задовољити своје духовне потребе, натераће Пејчиновића да напише и одштампа своју чувену књигу "Огледало". Ово његово дело представља једну релативно малу приручну књигу, која садржи неколико молитви и потребне текстове за разне обреде, неопходно потребна сваком парохијском свештенику у обављању религиозних обреда. Непосредно по доласку у Марков манастир, Пејчиновићево дело је штампано у Универзитетској штампарији у Будиму 1816 године, повезано кожом и одштампана разумљивом језиком и писмом, постаје веома популарно и њега има скоро сваки свако свештено лице у Македонији. Због недостатка штампаних примерака, Пејчиновићево дело које је било у употреби у свим деловима Македоније, одмах се појављују и преписи неких делова из "Огледала".
У „Огледалу“, Највећи део Пејчиновић посвећује једној дугој беседи, проповед, која заузима више од половину књиге. Док су молитве писане црковно-словенским језиком, проповед Пејчиновић пише на разумљивим народним македонским говорним језиком, тетовским говором. У овој беседи, која је његово оригинално дело, Пејчиновић анализира целокупни живот своје пастве, критикује и приказује начин како да се поправи тај живот. Овде се Пејчиновић осврће и сујеверју које је било широко распрострањено. У "Огледалу", Пејчиновић истовремено критикује и настраности у животу. Он напада мрзовољне свештенике, мрзовољне, нечисте и заостале хришћане, и указује им на прави пут. Ова Пејчиновићева беседа је један редак докуменат који нам даје слику македонског села почетком XIX века, језик из ове беседе је главни елеменат који ово Пејчиновићево дело ставља у историји македдонске књижевности.
Популарност књиге и ширење македонског језика у богослужбама изазваће скопљанског фанариотског владике, који ионако није гледао добрим очима на рад који је Пејчиновић улагао у раду школе која је отворена у Марковом манастиру, и он прави велики притисак да би протерао Пејчиновића. Према записима из тог времена може се видети да Пејчиновић, пре него што је напустио Марков манастир, иде у Хиландар, где се саветује са својим оцем и стрицем. Како добија сагласност од Хиландарске браће, као и од оца и стрица, Пејчиновић се враћа у Марков манастир, при крају 1817 или на почетку 1818 године, са неколико товара књиге и других ствари, одлази у родно место Теарце.
По доласку у Теарце обнавља Лешочки манастир. Био је његов игуман од 1818 до 1830 годину и у њему као монах остаје до краја свог живота. У обнови Лешочког манастира, која и није била тако лака, помогли су му већи део становништва. Као што је био обичај и на другим местима, појединци а и цели еснафи, давали су помоћ да се обнови Лешочки манастир. Такву је помоћ имао не само из околине него и из много даљих места.
Као добар организатор, Кирил је за кратко време обновио манастир. Обновио је и цркву, подигао конаке, отворио школу и скупио око себе људе који воле просвету и књигу. Пејчиновић у манастиру за кратко време је организовао интензивни живот. Манастирска школа Пејчиновића почела је да живље ради, подучавајући старе и омладину. Он је својим ученицима давао кратко време да преписују разне ствари, и тако их спремао ѕа самостални књижевни и просветни рад. На својим путовањима Пејчиновић је скупио из пропалих манастира старе рукописе и књиге и створио једну лепу манастирску библиотеку. За Пејчиновића, књига треба да се високо цени, јер како каже, "да није писма све би било заборављено, и Бога дали има или нема не би се знало".
Пејчиновић, као и његови савременици, појам вера поистовећују са појмом националност. Путујући по околним и удаљеним насељеним местима, Пејчиновић је држао проповеде и подучавао хришчански народ. Пејчиновић јасно види неправде које се наносе његовом народу. У духу хришчанског морала Пејчиновић саветује своје суграђане да буду социјални, да помажу својим сиромашним суседима, да не буду себични. Он је у својим проповедима саветовао људе да се не свађају међу собом, него како он каже: „да живуемо како браќа, еден за другого да се молимо и еден другого да жалимо, еден другому да поможемо, еден другому тежината да носимо".
Добродошли Guest | RSS